platforma 9,81

registrator

Platformin registrator

Arhiv praksi i aktera Platforme 9,81 (1998. – 2018.) – Mirko Petrić

Kako arhi­vi­ra­ti tra­go­ve nefor­mal­nih prak­si i “otvo­re­nih ins­ti­tu­ci­ja”, nas­ta­lih spon­ta­nim akti­vis­tič­kim anga­žma­nom, a da pri­tom budu vje­ro­dos­toj­ni no ipak otvo­re­ni dalj­njim inter­ven­ci­ja­ma, dopu­na­ma, pa i ospo­ra­va­nji­ma? Kako pri­ka­za­ti proš­lost “objek­tiv­no” (u skla­du s mini­mal­nim zah­tje­vi­ma bilo koje huma­nis­tič­ke stru­ke), a pri­tom pri­lo­ži­ti i sloj vlas­ti­tih sje­ća­nja, koja nuž­no nose opas­nost name­ta­nja i pri­va­ti­za­ci­je budu­ćih inter­pre­ta­tiv­nih okvi­ra?

S ovak­vim i slič­nim pita­nji­ma susre­će se sva­ki poku­šaj uspos­tav­lja­nja “ura­di-sam” arhi­va u dje­lat­nos­ti­ma za koje služ­be­ne usta­no­ve poka­zu­ju malo inte­re­sa ili im one – pro­mje­nji­vom pri­ro­dom svo­jih dje­lat­nos­ti i vanj­skih pojav­nos­ti – i same ote­ža­va­ju posao.

Bilo da je riječ o dje­lat­nos­ti­ma poput arhiv­ski sve pro­mi­nent­ni­jeg hip-hopa (For­man, 2019), ili pak nefor­mal­nih prak­si u kul­tu­ri u tran­zi­cij­skoj zem­lji jugo­is­toč­ne Euro­pe (poput onih koje bi tre­bao zabi­lje­ži­ti Regis­tra­tor udru­ge Plat­for­ma 9,81), sva­ki bi “ura­di-sam arhiv” tre­bao ispu­ni­ti ono što je temelj­na svr­ha služ­be­nih usta­no­va te vrste: pos­lu­ži­ti kao suče­lje za raz­go­vor (znans­tve­ni, struč­ni, gra­đan­ski) izme­đu proš­los­ti, sadaš­njos­ti i buduć­nos­ti.

Narav­no, ta se aps­trak­t­no defi­ni­ra­na svr­ha može ostva­ri­ti tek nakon što arhiv oba­vi kon­kret­ne zada­će oda­bi­ra, pri­kup­lja­nja, pohra­nji­va­nja i oču­va­nja povi­jes­nih arte­fa­ka­ta, koje mu omo­gu­ću­ju pos­ta­ti mjes­tom povi­jes­nog istra­ži­va­nja i pris­tu­pa zna­nju. Među­tim, u današ­njem smo vre­me­nu, više nego ikad rani­je, svjes­ni da je sva­ki skup poda­ta­ka i doku­me­na­ta „druš­tve­ni kons­trukt“ (Schwar­tz & Cook, 2002:3), pa tako i arhiv pres­ta­je biti mjes­tom jed­nos­tav­no shva­će­ne “povi­jes­ne činje­nič­nos­ti” zas­no­va­ne na sku­pu “doka­za”.

Pogo­to­vo kad je riječ o “ura­di sam” arhi­vi­ma, sve se više razu­mi­je da su oni—uz ulo­gu “vre­men­ske kap­su­le” koju im namje­nju­ju uklju­če­ni akteri—također i mjes­to ras­tu­će moći zas­no­va­ne na ins­ti­tu­ci­onal­nom auto­ri­te­tu: pos­ta­ju mjes­ta na kojem se stva­ra­ju novi kano­ni i odno­si u kul­tu­ri. Kao tak­vi, mogu pove­ća­ti uklju­či­vost, ali i suzi­ti pris­tup u raz­li­či­te pri­po­vi­jes­ti (“nara­ti­ve”) o sce­ni, odnos­no pos­ta­ti mjes­ta neo­prav­da­nog isklju­či­va­nja (akte­ra, prak­si, ide­ja) i jed­nos­tra­nog ruko­va­nja (dos­lov­no “mani­pu­li­ra­nja”) poda­ci­ma i arte­fak­ti­ma.

Kao što su ust­vr­di­li Schwar­tz i Cook (2002: 2–3; 13), arhi­vis­ti ima­ju moć uspos­tav­lja­nja podru­čja “sje­ća­nja i zabo­ra­va”: moć pre­zen­ti­ra­nja onog što će se zna­ti o povi­jes­ti. Arhi­vi mogu “pri­vi­le­gi­ra­ti i mar­gi­na­li­zi­ra­ti”, biti “oru­đem hege­mo­ni­je” ili “oru­đem otpo­ra”. Sto­ga su ne samo izraz pos­to­je­ćih odno­sa moći, nego i sami sudje­lu­ju u stva­ra­nju tih odno­sa.

Na sce­ni neza­vis­ne kul­tu­re, čije odr­ža­nje u 21. sto­lje­ću sve više zavi­si o pove­ća­nju vid­lji­vos­ti u ins­ti­tu­ci­ja­ma za ras­po­dje­lu sred­sta­va, to zna­či da arhiv neza­vis­ne ini­ci­ja­ti­ve u kul­tu­ri može od “ura­di-sam impul­sa pre­ma oču­va­nju” (For­man, 2019) pre­ras­ti u oblik “ins­ti­tu­ci­je koja poda­ru­je ugled” (Ben­nett, 2009), što u kon­kret­nim okol­nos­ti­ma zna­či i pred­nost pri dodje­li sred­sta­va koja osi­gu­ra­va­ju buduć­nost. U tako defi­ni­ra­nom kon­tek­s­tu dje­lo­va­nja, pita­nja uklju­či­va­nja i isklju­či­va­nja dobi­va­ju novu dimen­zi­ju.

Pri arhi­vi­ra­nju neza­vis­ne kul­tu­re, akte­ri su sto­ga sve više svjes­ni da su arhi­vi mjes­ta ins­ti­tu­ci­onal­ne moći, no pri­tom ih pri­ro­da nji­ho­ve dje­lat­nos­ti tako­đer vodi pre­ma ide­ji arhi­va kao apa­ra­ta kul­tur­ne i kolek­tiv­ne memo­ri­je, mjes­ta uspos­ta­ve iden­ti­te­ta zas­no­va­nog na vlas­ti­toj povi­jes­nos­ti, ili—drukčije rečeno—“brendiranim sje­di­štem soci­okul­tur­ne kons­truk­ci­je iden­ti­te­ta” i “meha­niz­mom grad­nje nas­lje­đa i odr­ža­va­nja repu­ta­ci­je” (For­man, 2019).

Nada­lje, pono­vo s obzi­rom na pri­ro­du nji­ho­ve dje­lat­nos­ti, akte­ri­ma na neza­vis­noj sce­ni bli­ska je zami­sao da arhiv može pos­ta­ti i “inte­rak­tiv­nim meha­niz­mom kul­tur­nog sus­tva­ra­nja”, “apa­ra­tom hibrid­nih kul­tur­nih i povi­jes­nih re-mix-ova”, pro­ce­som koji se gra­di na “doti­ca­ju akti­viz­ma u zajed­ni­ci i grad­nje zajed­ni­ce” (For­man, 2019). Tak­vom pris­tu­pu stra­na je ide­ja “zapi­si­va­nja u kamen”, a bli­ska moguć­nost arhi­vi­ra­nja “pro­tu-pri­po­vi­jes­ti”, koje pone­kad dovo­de u pita­nje per­cep­ci­je samo­pro­gla­še­nih “arhi­va­ra” iz neza­vis­nih ini­ci­ja­ti­va i omo­gu­ću­ju ponov­no upi­si­va­nje mar­gi­na­li­zi­ra­nih ili iz raz­li­či­tih raz­lo­ga posve isklju­če­nih akte­ra. Dru­gim rije­či­ma, u logi­ci neza­vis­ne kul­tu­re je i zami­sao arhi­va kao mjes­ta suče­lje­nja raz­li­či­tih pris­tu­pa, “boji­šta” koje sva­ka­ko vodi novim spoz­na­ja­ma, a na kon­cu može vodi­ti i novim surad­nja­ma.

Kako zado­vo­lji­ti sve ove zah­tje­ve kad je riječ o dva­de­set godi­na dje­lat­nos­ti ispr­va nefor­mal­ne ini­ci­ja­ti­ve a kas­ni­je udru­ge u kul­tu­ri pod nazi­vom Plat­for­ma 9,81?

Naime, riječ je o “kišo­bra­nu” pod koji sta­je niz naiz­gled raz­no­rod­nih dje­lat­nos­ti: dje­lat­nost ini­ci­ja­ti­ve je otpo­če­la stu­dent­skom potre­bom reflek­si­je o druš­tve­nim i kul­tur­nim aspek­ti­ma arhi­tek­tu­re, za koju su se osje­ća­li zaki­nu­tim u vre­me­ni­ma tran­zi­cij­skog urba­niz­ma i pro­mi­je­nje­nih obra­zov­nih pri­ori­te­ta i prak­si; nas­ta­vi­la se isko­ra­kom u akti­vi­zam s tema­ti­kom revi­ta­li­za­ci­je zapu­šte­nih i napu­šte­nih grad­skih pros­to­ra, te poseb­nim inte­re­som za funk­ci­oni­ra­nje kul­tur­nih cen­ta­ra u novim uvje­ti­ma finan­ci­ra­nja i orga­ni­zi­ra­nja kul­tur­nih dje­lat­nos­ti mla­dih.

U vre­me­ni­ma kad je tran­zi­cij­ski urba­ni­zam pos­tao širo­ko zapa­že­na druš­tve­na tema (i pro­blem), akte­ri Plat­for­me 9,81 otvo­ri­li su istra­ži­vač­ke teme “super pri­vat­nog” – od tipo­lo­gi­je trgo­vač­kih sre­di­šta, raz­lo­ga nji­ho­ve grad­nje i pos­lje­di­ca tak­ve grad­nje u urba­nom oko­li­šu, do poku­ša­ja sana­ci­je pros­to­ra čiji je (ne)urbani karak­ter defi­ni­ran tzv. “div­ljom grad­njom”. U tom se kon­tek­s­tu naš­lo mjes­ta i za pro­pi­ti­va­nje zamje­ne grad­nje raz­li­či­tih druš­tve­nih sadr­ža­ja jed­no­di­men­zi­onal­nom grad­njom veli­ke koli­či­ne sakral­nih obje­ka­ta. Konač­no, istra­ži­va­na je i tema “turis­tič­kih tran­sfor­ma­ci­ja” pros­to­ra, i to u vri­je­me poče­ta­ka tren­da koji će se poka­za­ti naj­važ­ni­jim za dugo­roč­ne pro­mje­ne karak­te­ra pros­to­ra, oso­bi­to u pri­mor­skim dije­lo­vi­ma Hrvat­ske.

Neke od akti­vis­tič­ki zapo­če­tih ini­ci­ja­ti­va u poto­njem su kon­tek­s­tu naiš­le na odjek u služ­be­nim usta­no­va­ma: uči­nak poje­di­nih akci­ja Plat­for­me 9,81 tako­đer je i pre­ven­tiv­na zašti­ta neko­li­ko vrhun­skih arhi­tek­ton­skih dje­la moder­ne hrvat­ske kul­tu­re, koja bi bez tak­ve zašti­te nes­ta­la u urba­no des­truk­tiv­nim pro­ce­si­ma koje je Plat­for­ma rani­je istra­ži­va­la.

Poseb­no je pita­nje kako pre­do­či­ti i “arhi­vi­ra­ti” pro­ce­se uče­nja i surad­nje. Naime, akte­ri Plat­for­me nagla­ša­va­ju da je ukup­na nji­ho­va aktiv­nost za njih same pred­stav­lja­la “pro­ces uče­nja”. Neki od stru­kov­no nagra­đe­nih arhi­tek­ton­skih obje­ka­ta čla­no­va pro­izaš­li su upra­vo iz iskus­ta­va ste­če­nih u akti­vis­tič­kom istra­ži­vač­kom pro­miš­lja­nju urba­niz­ma i urba­nih inter­ven­ci­ja. Nada­lje, oso­bi­to se vrijednim—ali tako­đer u bogat­stvu deta­lja teško predočivim—može sma­tra­ti Plat­for­min poku­šaj pre­no­še­nja vlas­ti­tih spoz­na­ja i stru­kov­nih arti­ku­la­ci­ja pro­ble­ma široj jav­nos­ti: ona se dije­lom odvi­ja­la kroz seri­je pre­da­va­nja i radi­oni­ca s dje­com i mla­di­ma sred­njo­škol­skog uzras­ta pod nazi­vom “Urba­nis­tič­ka počet­ni­ca”, a dije­lom i kroz način orga­ni­zi­ra­nja izlož­be­ne dje­lat­nos­ti u podru­čju arhi­tek­tu­re, likov­nih umjet­nos­ti i dizaj­na. Naime, u poto­njim se djelatnostima—uz tema­ti­ku i pro­ble­me koje pred­stav­lja­ju same izložbe—publici ali i dru­gim akte­ri­ma u kul­tu­ri, stal­no pred­stav­ljao i “kon­cept surad­nje” (osob­ne, među­ins­ti­tu­ci­onal­ne i “među­sek­tor­ske”), za koju akte­ri Plat­for­me kažu da su je “sami dobro izvjež­ba­li” pa su je sto­ga tako­đer želje­li pre­ni­je­ti i dru­gi­ma.

Cje­lo­kup­na se dje­lat­nost pri­tom odvi­ja­la pod zna­kom “malih poma­ka”, odnos­no bubre­njem ini­ci­ja­ti­va odoz­do do razi­ne na kojoj je ni služ­be­ne usta­no­ve ne mogu igno­ri­ra­ti, ali koja i izvan njih pos­tup­no mije­nja odno­se u druš­tvu.

Kako, dak­le, u svje­tlu sve­ga izre­če­no­ga, “arhi­vi­ra­ti” dje­lat­nost Plat­for­me 9,81 nakon dva­de­set godi­na dje­lo­va­nja, u uvje­ti­ma u kojima—kako kolok­vi­jal­nim jezi­kom kaže istak­nu­ta akte­ri­ca inicijative—“nije nit­ko znao sej­va­ti fajl gdje ga tre­ba sej­va­ti”?

Put za koji su se odlu­či­li “akte­ri arhiviranja”—da ih tako nazovemo—jest dvo­jak, u skla­du s karak­te­rom mrež­ne komu­ni­ka­ci­je i komu­ni­ka­ci­je u medi­ju tiska. Plat­for­min regis­tra­tor u prvom je kora­ku mrež­no sje­di­šte na kojem se kro­no­lo­škim redom doku­men­ti­ra­ju ini­ci­ja­ti­ve i akci­je, na teme­lju saču­va­nih doku­me­na­ta (foto­gra­fi­ja, pla­ka­ta, ski­ca i arhi­tek­ton­skih nacr­ta, raču­nal­nih pre­zen­ta­ci­ja, video zapi­sa, isje­ča­ka medij­skih izvješ­ća i komen­ta­ra). Svi su ovi mate­ri­ja­li­ma pri­dru­že­ni dos­tup­ni poda­ci o doga­đa­ju, s inten­ci­jom pru­ža­nja osnov­nih infor­ma­ci­ja o tome što se i kada dogo­di­lo, te vrlo suz­dr­ža­nim krat­kim komen­ta­rom, koji bi mogao pos­lu­ži­ti kao pola­zi­šte budu­ćim kla­si­fi­ka­ci­ja­ma i inter­pre­ta­ci­ja­ma.

Nakon pos­tav­lja­nja tak­ve počet­ne (“beta”) ver­zi­je digi­tal­nog Plat­for­mi­nog arhi­va (odnos­no digi­tal­nog regis­tra­to­ra), zahva­lju­ju­ći inte­rak­tiv­nim moguć­nos­ti­ma medi­ja, nje­go­vim se koris­ni­ci­ma otva­ra moguć­nost komen­ti­ra­nja i dopu­nja­va­nja regis­tra­to­ra, što uklju­ču­je i “pro­tu-pri­po­vi­jes­ti” i inter­pre­ta­ci­je koje odstu­pa­ju od onih koje su u obli­ku “osnov­nih poda­ta­ka” o doga­đa­ju pos­tav­lje­ne na mre­žu. Regis­tra­tor osta­je traj­no otvo­ren tak­vim inter­ven­ci­ja­ma, koje su vizu­al­no jas­no raz­gra­ni­če­ne od osnov­nog tek­s­ta.

S dru­ge stra­ne, za medij tiska (tiska­ni regis­tra­tor) pre­dvi­đe­na je zabi­lje­ška sta­nja spoz­na­ja u tre­nut­ku lan­si­ra­nja “beta” ver­zi­je digi­tal­nog regis­tra­to­ra: u tiska­nom će se obli­ku naći pri­kup­lje­na gra­đa prik­lad­na za oblik repro­duk­ci­je koji obu­hva­ća tisak, uz komen­ta­re i opi­se u obli­ku “osnov­nih poda­ta­ka”. Među­tim, ovaj oblik arhiviranja—u skla­du sa zada­nos­ti­ma medi­ja tiska i kul­tu­re koja je na nje­mu izgrađena—uključuje i inte­lek­tu­al­nu kon­tek­s­tu­ali­za­ci­ju pre­do­če­ne gra­đe u pros­tor i vri­je­me (druš­tve­no i kul­tur­no) iz pera (pret­pos­tav­lji­vo “dis­tan­ci­ra­nog”) pro­ma­tra­ča dje­lo­va­nja ini­ci­ja­ti­ve. Tako gra­đa pre­do­če­na u tiska­nom obli­ku sa sobom nosi i kom­po­nen­tu “pogle­da sa stra­ne”, “objek­tiv­ni” pris­tup koji nadi­la­zi inten­ci­je i samo­per­cep­ci­ju uklju­če­nih akte­ra.

Nakon sta­no­vi­tog pro­to­ka vre­me­na i duži­ne pos­to­ja­nja digi­tal­nog regis­tra­to­ra, otva­ra se moguć­nost novog tiska­nog izda­nja, koje bi uklju­či­lo i odre­di­lo se pre­ma dopu­na­ma i komen­ta­ri­ma u među­vre­me­nu uvr­šte­ni­ma u digi­tal­ni regis­tra­tor. U takvom—ponovljenom—tiskanom izda­nju mogu­će je uvr­sti­ti gra­đu koja “nije sta­la” u prvo izda­nje, ali tako­đer i tek­s­to­ve koje će izno­va pro­mo­tri­ti ne samo te doku­men­te, nego i rani­je inter­pre­ta­ci­je prak­si i uči­na­ka dje­lo­va­nja Plat­for­me.

Broj ponav­lja­nja tiska­nog i pro­ši­ri­va­nja digi­tal­nog regis­tra­to­ra pritom—teorijski govoreći—nije ogra­ni­čen.

Arhiv: registrator.

Datum objave: 28. kolovoza 2019.